X
    Categories: Cyber story

Šehab (Prosanjane jeseni) – Zija Dizdarevic

Tvrđava Gradina Srebrenik

Šehab se pomače, namjesti se bolje na minderu i ostade sjedeći. Zaokupile ga opet nekakve misli o areoplanima, o onoj kutiji što na doktorovom prozoru svaki dan u podne čas govori, čas pjeva, čas opet svira “k'o da je šejtan, alejhillane, zatvoren u nju”, pade mu na um da se je, eto, čoek počeo i s Bogom da nadurava i da će to na belaj izać’ tamo se negdi, kažu, već krve i biju, nalet hin bilo, samo nek je daleko od nas, nek nas ne dijeraju, i tu Šehab podozrivo pogleda stranca. Hm, hoće buzu, a šta će mu buza… – i misli tako Šehab u beskraj.

Bude to kod nas u kasabi gdje se vrijeme nekako prije dvije-tri stotine godina zaustavilo pa ne miče, krovovi su isti kao i davno nekada, ljudi se nečujno izmjenjuju pod tim sivim drvenim krovovima, odžive svoje pa nestanu, sunce i sokaci i gumna i krtolišta, sve je to kao ukleto i okamenjeno, a onaj jedini auto, što jedanput na dan dođe u varoš, ni on ne smije da zađe među kuće, da naruši dah pradavnog, nego se zaustavi na kraju, istrese poštu i vrati se istim putem. Bude to, velim, u našoj kasabi gdje se ništa ne dešava, da ljudi mnogo misle i mnogo ćute. Dođe tako sabahile Šehab u svoju poslastičarnicu, mračnu, došla ko uljez među susjednim kućama što su je stisle pa joj ne koristi ni ona rupa što umjesto prozora zja na zidu, dođe i pogleda svojih šest nagriženih kutija sa šećerkama (a nije ih pomakao s onih mjesta bogzna otkada), zapali čibuk i oturiše na minderu iza tezge. Puši on tako i premišlja misli teške i spore, misli što mu ih je i otac premišljao, o ljudima, vremenima, teškom životu, o tome kako bi trebalo popraviti ogradu oko džamije, a dan, razmućen u vlažnom polumraku njegove ćerhane, traje i dotrajava tiho. Naiđe, jal’ ne naiđe, u tom širokom danu po jedno dijete, pruži čvrsto stisnutu pesnicu i u njoj “krunu”, uzme šećerlamu u obliku lule i pobjegne, a Šehab sjedi i sa beznadnom strpljivošću dalje čeka.

I ušla ta polaganost praznine i sumraka u Šehaba pa se on i ne osvrne kad mu iznenada i van običaja u “dućan” upane stranac, čovjek sa štapom, prašinom na cipelama i golemim umorom u očima, othukne silno i svali se na klupu.
– Dobar dan!
Šehab, starinski čovjek polako okrene glavu. Jest, stranac je, možda da je putnik – namjernik izdaleka, vidi mu se po čehri. A ko zna kako je doš’o. Da nije pješice? E, nejma danas k’o nekad pa uzjašeš konja pa eto te za noć u Sarajevu. Danas izmislili nekakve avtomobile i motore pa sad ovdi, sad tamo; pa him malo i to, hoće pod nebesa, i – vallahi poletiše. Lete u jeroplanima, leti dunjaluk, zatrk’o se svijet plaho, sva je prilika vrat će slomit. A pješice idu od bjesa, prahne him. Evo i ovaj, ko zna ko je i što hoda. Pa još viče “dobar dan!” Kakvi su to danas ljudi postali pa ni “selamun alejkjum” ni “pomozi bog” vego – “dobar dan”, k’o da more ne bit’ dobar kad ga je Bog stvorio.
– Dobar je Allah koji ga je jaratis’o!
Putnik se malko trže, bio je već mislio da je starac gluh, pa i zaboravio na svoj pozdrav, predao se polumračnoj tišini i onom ugodnom treperenju utisaka pred očima. Ceste, gore i gradovi prolaze sad kroz njega kao što je on do juče prolazio kroz njih, a onaj mir što ga je začudio čim je došao u ovu varošicu, sad mu izgleda kao poplava u koju su svi ljudi, pa i ovaj starac za tezgom, zajedno sa svojih šest proderanih kutija šećerlama, utonuli bespovratno, u koju i on tone. I već se saživio sa tom posebnom, teškom tišinom, zaboravio zašto je ušao u ovu čudnu trgovinu, samo je zagledan u neravnu kaldrmu poda sanjario o bogzna čemu, kad ga Šehab iznenadi svojim neobičnim, zakašnjelim odgovorom. Zbunjen, nije znao šta da kaže na to, on se najzad prisjeti svoje žedi.
– Daj mi jednu buzu ako imaš!
Šehab se pomače, namjesti se bolje na minderu i ostade sjedeći. Zaokupile ga opet nekakve misli o areoplanima, o onoj kutiji što na doktorovom prozoru svaki dan u podne čas govori, čas pjeva, čas opet svira “k’o da je šejtan, alejhillane, zatvoren u nju”, pade mu na um da se je, eto, čoek počeo i s Bogom da nadurava i da će to na belaj izać’ tamo se negdi, kažu, već krve i biju, nalet hin bilo, samo nek je daleko od nas, nek nas ne dijeraju, i tu Šehab podozrivo pogleda stranca. Hm, hoće buzu, a šta će mu buza… – i misli tako Šehab u beskraj. Strancu se učini da je podugo čekao da se starac digne ili odgovori, pa kad ništa ne bi on priupita:
– Daj mi, brate, buzu ako imaš!
Šehab se već bio zanio u mislima, počelo ga spopadati ono poznato ogorčenje, nezadovoljstvo sa današnjim svijetom i njegovom trkom, brzinom, kad ga pitanje poremeti. I dođe mu nekako kao da je taj strani čovjek tu unio pometnju u njegov mirni dućan, uzburkao mu je sve i Šehaba obuze tjeskoba. Krivo mu što taj jabandžija, “bud je nahrupio k’o vjetar s nekakvim “dobar dan”, bud udario govoriti i vikat’ k’o da je u svom, pa još pohitio, bi rek’o da mu nešta pobježe pa hoće da stigne. Te daj buzu, te daj buzu, nit se da čoeku snać ni smislit”… i sve ono nezadovoljstvo sa današnjim dunjalukom skupilo se sada u srdžbu prema tako govorljivom strancu. A ovaj, već nestrpljiv videći da se dedo baš i ne miče, a on već sat i više čeka, podviknu nešto glasnije:
– Ama, daj mi buzu, brate!
Pitanje zazvoni u vlažnim zidovima. Tišina, minut, dugo, vječnost. A onda u Šehabu uskipi.
– Stani, brte, šta si navro k’o da te svi vrazi gone! Polahko, ko je hitio i vrat je slomio!
Zaćuta i ispusti tri klobuka dima. Stranac zbunjen čekaše ne govoreći. Opet prođoše spori i vlažni minuti. Pa onda Šehab završi:
– A buze nejmam… Jok!