Srebrenik.NET / Cyber story / “OMČA” – nastavak 1

“OMČA” – nastavak 1

autr neobjavljenog romana "OMČA"Možda bih svakog slijedećeg dana više uzimao, ali me, jednog dana, na brzinu, uhvati gazda, Amirov otac, i išamara. Momčić ja, kurac me počeo buditi,odhranjen južnim voćem i pun vitamina, a ipak, kao pametniji, otrpih šamare. Neću, ba, više – samo ono što je u krvi. I tako, kao po dogovoru, otada:sebi malo, a bi mi dosta a njemu sve, pa opet malo – gunđa:moglo je i bolje.

Poslije dođe njegov sin Amir, i reče mi: – Kriva, vidim ja da ti ne stižeš sve, lijen si, brate, treba ti ispomoć! – Dovede ljenčugu koji posluži za dan k’o ja za sat, pa skontah-neće Amir dugo.Po nesreći ja naivan i praznoglav i rekoh mu otvoreno svoje mišljenje a on meni, kao odgovor,pljusku! Đubre jedno, kaže, tako ti meni o šuri! Nije više stanje kao prije, a mnogo mu treba, a ni babo nije više… Ja zavezah. Poslije nekoliko dana i sam uvidje da šura nije za ovi posao, mada ne htjede priznati, te mu nađe neki drugi posao, bolji, a dovede novajliju koga ja postepeno uvedoh u posao. Ih, dobar momak…

Njegovim dolaskom meni se otvori mogućnost napredovanja u poslu.

– Idi, Kriva, -kaže mi Amir, – ovaj karton banana ubaci u onog žutog Golfa- pokazuje mi na parking. – Pa zaključaj, – dodaje i pruža mi ključeve. -Ovaj drugi karton u onaj, crveni…

Tako ti ja, ni kriv ni dužan,hti-ne htio,moradoh naučiti koja kola vozi policijski inspektor, koja tržni, koja carinik (ona Mercedesa!), koja vozi glavni policajac, a koja načelnik…pa sudija, pa tužilac…i svi važni ljudi. Žmireći sam znao kako se koji gepek otvara. Tada mi sinu ideja:kada ovako lako otključavam gepeke poznatih i visokokotirajućih, za tuđu korist, zašto ne naučiti otključavati auta raznih anonimusa, za svoju korist,pogotovu što je tu i Amir, kao podrška. Počeh otključavati brzo i neprimjetno-kasetofon pod ruku, i još šta ako se na brzinu nađe, pa magla. Skonta Amir šta radim i, za divno čudo, ne ukori me-već mi i podršku obeća.(Ciničan osmjeh javi se na njegovom licu kada mi reče): – Naću kupca…!

Jebi ga, proču se. Počeše da ispituju moje kolege pijačare. Neko, kažu, krade kasetofone, i još što-šta. Jesu li šta čuli? Jebi ti njih, kaže Amir, ćutaće. Uhvatiše jednom,na moje oči,mališu cigančića, moja slika i prilika prije desetak godina,protjeraše ga kroz šake, hljeb u njemu ubiše, a ne prizna. Nisam ja a ne znam ni ko je, govori. Dođe mi nešto teško oko srca, jabučica mi zaigra ispod brade, suze navriješe…odoh, zaključih, sve priznati…ali me iznenada neko povuče za rukav.- Ćuti, budalo! -čuh Amirov glas.

Prođe nekoliko mjeseci.Pretukoše nekoliko pijačara.Uvezaše ih u čvor, a niko ni pisnuo nije.

-Dobro obavljen posao, -kaže Amir.

* * *

 

Ostavi komentar